Један од 100 смртних случајева у свету последица је самоубиства. Самоубиство може утицати на сваког од нас. Разлози самоубиства и покушаја самоубиства су заиста комплексни. Свако самоубиство је поражавајуће и има дубок утицај на оне око њих. Међутим, подизањем свести, смањењем стигме око самоубиства и подстицањем добро обавештених акција, можемо смањити случајеве самоубистава широм света. Светски дан превенције самоубистава прилика је за подизање свести о самоубиству и промовисање акција кроз проверена средства која ће смањити број самоубистава и покушаја самоубиства на глобалном нивоу.

„Стварање наде кроз активности у заједници“ је подсетник да постоји алтернатива самоубиству и има за циљ да свима нама улије поверење и светлост; да наши поступци, без обзира колико велики или мали, могу пружити наду онима који се боре. Спречавање самоубиства је често могуће и ви сте кључни играч у његовој превенцији. Кроз радњу можете некоме учинити разлику у његовим најмрачнијим тренуцима - као члан друштва, као дете, као родитељ, као пријатељ, као колега или као комшија. Сви можемо одиграти улогу у пружању подршке онима који доживљавају самоубилачку кризу или онима који су ожалошћени самоубиством.  

Самоубилачке мисли су сложене. Фактори и узроци који доводе до самоубиства су бројни и сложени. Ниједан приступ не функционише подједнако за све. Оно што знамо је да постоје одређени фактори и животни догађаји који могу учинити некога сензитивнијим на самоубиство, а стања менталног здравља, попут анксиозности и депресије, такође могу допринети. Људи који имају самоубилачке мисли могу себе доживети као да су заробљени или као терет за своје пријатеље, породицу и оне око себе, па се стога осећају као да су сами и немају друге могућности. Пандемија КОВИД-19 допринела је повећању осећаја изолације и угрожености. Стварајући наду кроз активности у заједници, можемо сигнализирати људима који имају самоубилачке мисли да има наде и да нам је стало и желимо их подржати.  

Свакоме можете помоћи и пружити наду показујући да вам је стало. Сви ми имамо улогу у спречавању самоубиства, небитно да ли је она мала или велика. Можда никада нећемо сазнати коме смо и колико помогли и шта чини ту разлику између улога. Сви можемо доћи и питати некога кога познајемо како се осећа и да ли има неки проблем. Не морате имати решења или говорити некоме шта да ради, али једноставно одвајање времена и простора да саслушате некога о његовим проблемима или самоубилачким мислима може му помоћи. Кратки разговори могу спасити животе и створити осећај блиске повезаности и наде у некоме ко се можда бори.  

Стигма је главна препрека у тражењу помоћи. Промена нарације о самоубиству кроз промоцију наде, може створити саосећајније друштво у коме ће се они, којима је потребно, осећати угодније у тражењу помоћи. Сви можемо учинити нешто да живимо у свету у којем је самоубиство препознато и сви можемо учинити нешто како бисмо то спречили.

Искуства и приче људи са доживљеним самоубиством у блиском окружењу, могу бити изузетно моћни у помагању другима да боље разумеју самоубиство као и у подстицању људи да посегну да подрже некога, а појединцима да сами потраже помоћ. Веома је важно да особа која прича своју животну причу о покушају самоубиства, зна како то да учини на начин који је сигуран и за њу саму као и за оне који слушају ту причу. Личне приче о појединачним искуствима значајног емоционалног стреса, суицидалним размишљањима или покушајима, те искуствима опоравка, могу уливати наду другима да иако пролазе кроз периоде проблема или кризе, постоји решење. Појединци који деле искуства да су ожалошћени због самоубиства у свом ближем окружењу и како живе своју „нову нормалност“, могу помоћи другима који су доживели самоубилачки губитак да схвате последице самоубиства и верују у то да ће моћи да преживе и са губитком.

Не заборавите - колико год да боли, не мора толико да боли и постоји начин да се бол смањи, па временом и потпуно престане; разговарајте, потражите подршку, посегните. Нисте сами.

Не заборавите - разговором са суицидалном особом нећете ништа погоршати, погрешити, можете јој само помоћи да олакша део терета и да се увери да није сама. Слушајте без прекидања, осуде, без нуђења инстант решења. Будите са њом у болу заиста и спремите се да неће бити лако - нормално је да осећате огромну нелагоду. Нежно је упутите да се отвори и својим најближима и потражи стручну помоћ.

Зато позовите, питајте некога, колико данас:
"КАКО СИ - АЛИ ЗАИСТА?"
И будите спремни да заиста и чујете...
Та особа може бити неко ко делује потиштено у последње време. Али и не мора. Насмејана депресија свуда је око нас. Нека нам уђе у навику да ближње питамо с времена на време - како си, али заиста?

Будимо ту једни за друге. Пружите подршку свима који се с времена на време осећају обесхрабрено.