Артритис је медицински термин који се користи за описивање више стања, карактерисаним упалом зглобова. Међутим, постоје различите врсте артритиса, укључујући реуматоидни артритис и остеоартритис. Иако ова оба обољења утичу на зглобове, они су веома различити облици сличног, али ширег стања. Реуматоидни артритис представља аутоимуну болест, док је остеоартритис првенствено дегенеративно обољење зглобова. Реуматодини артритис је аутоимуни поремећај, што значи да тело напада само себе. У случају реуматоидног артритиса, тело тумачи мекану подлогу око зглобова као претњу, сличну вирусу или бактерији, и напада је. Овај напад узрокује накупљање течности у зглобу. Поред отицања, ово накупљање течности такође узрокује бол, крутост и запаљење зглобова, док је остеоартритис, најчешћи облик артритиса, је дегенеративни поремећај зглобова. Особе са остеоартритисом доживљавају пропадање хрскавице која облаже зглобове. Губљење хрскавице узрокује да се кости трљају једна о другу, узрокујући бол. Код остеоартритиса не постоји аутоимнуми процес као код реуматоидног артритиса, али се обично јавља блага упала зглобова. Реуматоидни артритис се чешће јавља под утицајем наследног фактора. Веће су шансе да се добије ово обољење ако га родитељ, или брат/сестра имају.
Шта је реуматоидни артритис?
Реуматоидни артритис је хронично, реуматско запаљење зглобова, које карактерише бол, отеченост, јутарња укоченост и отежана покретљивост захваћеног зглоба. Почетак болести је обично подмукао и зглобним променама често може да претходи поремећај општег стања у виду малаксалости, губитка апетита, губитка у телесној тежини, повишене телесне температуре. Убрзо се као први симптом јавља јутарња укоченост која пролази тек после дужег покретања зглобова. Болест најчешће захвата мале зглобове шака и стопала, нешто ређе лактове, колена и зглоб кука. Поред тога што услед отежане покретљивости и болова нарушава квалитет живота, временом долази до деформације захваћених зглобова, те болест има и естетски значај. Реуматодни артритис обично почиње у мањим зглобовима. Настаје бол, укоченост и отицање зглобова прстију. Како реуматодни артритис напредује, симптоми се могу развити у зглобовима као што су колена, рамена и скочни зглоб. Пошто реуматодни артритис представља тзв. симетричну болест, то значи да се истовремено јављају симптоми са обе стране тела.
Зашто настаје реуматоидни артритис?
Болест је прогресивног тока, са тенденцијом ка погоршању симптома, те треба на време предузети адекватне мере. И поред врло интензивног проучавања, прави разлог настанка реуматоидног артритиса остаје непрепознат. Болест настаје као резултат хроничне интоксикације организма, нагомилавања киселина и њених продуката унутар зглобова, потпомогнуто дејством одређених вируса и бактерија. Оно што је изузетно важно, код свих болести костију, зглобова и мишића, то је циркулација крви, и то нарочито она капиларна. Често се занемарује ова важна карактеристика. Приликом прегледа се установи да је главна циркулација добра, крвоток добро функционише, срце ради релативно добро, добро је стање артерија и вена, али када дође до капилара, тамо се крв устоји (услед имунских комплекса) и баш је то одлика артритиса.
Каква је прогноза и ток болести?
Ток реуматоидног артритиса често није лако предвидети. На основу праћења клиничких, лабораторијских и радиолошких карактеристика болести запажено је следеће:
-одређени степен инвалидитета, унутар 10 година од почетка болести, присутан је код око две трећине оболелих.
-просечна дужина живота је код оболелих мушкараца краћа за око 7 година у односу на здраве, док је код жена очекивано скраћење дужине живота 3 године.
-у великим студијама, које су обухватиле више од 5000 оболелих у четири центра, показано је да је морталитет ових болесника готово два пута већи од популације здравих особа
-нарочито су угрожени болесници са израженијим знацима болести, ванзглобним манифестацијама, мањим функционалним капацитетом, нижим социекономским статусом и лошијом едукацијом.
Какве су могућности за излечење реуматоидног артритиса?
Данас нажалост још увек нема никакве могућности за лечење ове болести. С обзиром да још увек не знамо узрок болести не постоји ни терапија која би овај узрок отклонила. Међутим много више напретка је постигнуто на пољу познавања развоја болести па није ни чудо што нам из тих сазнања потичу и највећа достигнућа у терапији реуматоидног артритиса данас. Циљ лекара реуматолога у лечењу ових болесника јесте да им омогући што комфорнији живот, уз максимално смањење бола, смањење степена деформитета зглобова, односно спречавање или смањење степена инвалидитета оболелих, и наравно смањење смртности. У основи терапија се може поделити на нефармаколошки део који обухвата програм дозиране физичке активности, дијету, редукцију стреса, добро познавање сопствене болести и фармаколошку која је базирана на употреби лекова.
Процедуре физикалне терапије су саставни део лечења болесника са реуматоидним артритисом како у активној тако и у фази смирене болести - ремисије. Примарни циљ је очување функције зглобова у највећем могућем степену.
У околностима када неповратно дође до оштећења пре свега великих тзв. носећих зглобова кукова и колена ортопедска хирургија путем уградње вештачких зглобова све више омогућује овим болесницима квалитетан живот.
У Србији има око 35 хиљада особа које болују од реуматоидног артритиса, хроничне, аутоимуне запаљенске болести са непредвидивим током. Од тежег облика ове болести болује седам и по хиљада особа, при чему се већина неадекватно лечи. Последња истраживања показују да у свету око 20 милиона људи има неки облик реуматоидног артритиса, болести која, уколико се на време не открије, води у инвалидитет и сасвим сигурно скраћује животни век. Жене обољевају два до три пута чешће од мушкараца. Код 70% болесника болест почиње у доби од 25. до 55. године живота. Артритис, као хронично аутоимуно обољење, може се јавити и у дечијем узрасту и тада се назива јувенилни идиопатски артритис.
Извор: ,,Стетоскоп"