Шта је инсулинска резистенција?
Инсулинска резистенција је метаболичко стање, односно, одбрамбени механизам организма који се манифестује кроз повећан ниво инсулина у крви, што представља последицу отпорности ћелија на инсулин.
Да би се разумео разлог настанка инсулинске резистенције, најпре треба објаснити која је улога инсулина у организму. Инсулин је хормон којег лучи панкреас, а његова основна функција је одржавање оптималног нивоа глукозе у крви, тиме што омогућава улазак глукозе у ћелије, којима је глукоза један од главних извора енергије. Распоређивањем глукозе у ћелије, инсулин регулише и рад мозга, будући да мозак као један од најважнијих извора енергије користи управо глукозу.
Шта се дешава када се ове функције поремете? Када овај савршени механизам нашег организма не ради правилно, долази управо до инсулинске резистенције. Инсулинска резистенција се дефинише отпорношћу ћелија на инсулин, што инсулину онемогућава да обави своју функцију, па услед тога креће појачано лучење инсулина. С обзиром на то да је његова функција у овом процесу да расподели количину глукозе из крви у ћелије, ако до тога не дође, панкреас добија поруку да треба да производи још више инсулина како би глукоза доспела у ћелије. Међутим, ћелије не реагују на инсулин, глукоза се нагомилава у крви и тада долази до прекомерног нивоа шећера у крви.
Дакле, инсулинска резистенција подразумева смањену осетљивост ткива на дејство инсулина, као и смањену способност инсулина да спусти ниво шећера у крви. За разлику од инсулинске резистенције дијабетес је комплексно, хронично стање организма где је продукција инсулина или реаговање на инсулин неадекватно. Инсулинска резистенција која се не лечи, може да пређе у дијабетес.
Нажалост, све већи број људи је погођен овом болешћу. Нема ни старосног ограничења, односно, ова болест се једнако јавља и код млађе и код старије популације, а све чешће и код деце. У одређеном смислу се сматра и болешћу модерног времена, зато што савремен стил живота на одређен начин и представља узрок развоја ове болести у организму.
Симптоми инсулинске резистенције
Иако врло често симптоми инсулинске резистенције у почетку могу бити прилично неспецифични и нејасни, требало би обратити пажњу уколико приметите јављање неке од тегоба које ћемо навести у даљем тексту. Ови симптоми показали су се као конзистентни и у највећем броју случајева особе за које се касније испоставило да пате од инсулинске резистенције пријавили су ове симптоме лекару у неком тренутку.
Важно је да будно пратите свој организам и добро знате своје стање, како бисте могли да препознате симптоме који за вас нису уобичајени, који ће вам представљати аларм да урадите анализу шећера у крви и проверите своје здравље.
Будући да је глукоза, један од главних извора енергије, када се овај процес у организам не одвија како би требало, ћелије остају без свог извора енергије, због чега се присуство инсулинске резистенције најчешће изражава кроз мањак енергије, хронични умор, исцрпљеност без неког специфичног повода, поспаност, а следствено томе и слабу концентрацију.
Поред тога, инсулинска резистенција се може манифестовати и кроз следеће симптоме:
-Гојазност (масне наслаге нарочито у пределу струка, стомака и бокова)
-Појачана глад и жеља за рафинисаним угљеним хидратима
-Повишен крвни притисак и повишен ниво холестерола
-Појачана и учестала жеђ
-Лако добијање на килажи и поред правилне исхране, а тешко мршављење
-Нередовни менструални циклус
-Расејаност, безвољност, депресија
Иако сви наведени симптоми нису довољно објективни, важно је да, уколико приметите пролонгирано јављање наведених симптома, кренете у процес испитивања здравственог стања. Инсулинску резистенцију управао због неспецифичних симптома није једноставно препознати и открити, зато је од велике важности да на време урадите анализу крви која ће показати ниво шећера и инсулина у крви и помоћи вам да у раној фази откријете присуство инсулинске резистенције.
Оно што је такође важно поменути јесте да је превентивна анализа крви кључ за држање здравља под контролом. Уколико се инсулинска резистенција открије на време када је у раној фази, могуће је спречити даљи напредак болести правилном терапијом и променим животних навика. Уколико се инсулинска резистенција не лечи на време, она се развија и може довести до предијабетеса или инсулин-зависног дијабетеса (дијабетес тип 2).
Тест за инсулинску резистенцију
Инсулинска резистенција се иницијално открива путем лабораторијских анализа крви, које показују ниво шећера у крви. За особе које сумњају на присуство инсулинске резистенције најважнија су два теста: основни тест инсулинске резистенције и ОГТТ тест (тест оптерећења глукозом). ОГТТ, односно тест оптерећења глукозом. Узорак се ради из крви, у јутарњим часовима (најбоље до 8ч), и важно је да се 8 сати пре теста не конзумира храна и пиће. Такође је важно да особа није имала интензивну физичку активност 24 сата пре тестирања.
Процедура овог теста захтева мало времена, односно цео процес се изводи око 2-3 сата. Први узорак теста се узима на празан стомак, а након тога за сврху другог узорка пацијент пије концентровани раствор глукозе, након чега се мери концентрација шећера и инсулина у крви у интервалима које је лекар прописао, а уколико није онда су то времена од 60 и 120 минута. Док тестирање траје, потребно је да особа мирује, не једе, не пије и не пуши. Након тестирања, дозвољено је конзумирање уобичајеног оброка.
Како се рачуна инсулинска резистенција?
Код Основног теста инсулинске резистенције мери се концентрација глукозе у крви, концентрација инсулина у крви и ХОМА индекса (Homeostasis Model Assesment of Insulin Resistance).
ХОМА индекс се рачуна на основу конецентрације глукозе и инсулина из нултог узорка крви.
Ове вредности служе за процену функције бета-ћелија панкреаса и степена инсулинске резистенције. Високе вредности овог индекса указују на присуство инсулинске резистенције.
Лечење инсулинске резистенције
Добра вест је што се инсулинска резистенција може држати под контролом, поступак лечења се односи на узимање преписане терапије. Ипак, за то је потребно на време се подргнути тестовима и свим потребним анализама, како би се болест открила у раној фази. Важно је деловати превентивно и водити бригу о свом здрављу одласком на редовне контроле, прегледе и анализе. Такође, важно је реаговати одмах уколико приметите јављање одређених симптома, јер вам тај поступак може помоћи да откријете евентуалне компликације и на време их решавате.
Исхрана у случају инсулинске резистенције
Будући да су прекомерна тежина и неактивност могући фактори развоја ове болести, потребно је регулисати исхрану тако да се из ње елиминише нездрава, прерађена храна препуна шећера и угљених хидрата и увођење физичке активности у свакодневицу. Особа која има инсулинску резистенцију би требало да конзумира храну са ниским гликемијским индексом, храну природног порекла, богату влакнима, протеинима и здравим мастима.
Најбоља метода за лечење ИР је управо промена стила живота, и то пре свега исхране. Ево на шта би требало да обратите пажњу.
1. Не држите дијете, већ промените навике у исхрани на дуже стазе
Брзе дијете вам неће помоћи. Уколико желите да решите проблем са инсулинском резистенцијом, потребно је да постепено уводите промене у исхрану, како бисте их могли одржавати на дуже стазе. Пре свега, обавезно смањите унос прерађених угљених хидрата и засићених масти, чиме ћете након одређеног времена повећати осетљивост ћелија на инсулин. Уместо индустријски произведених намирница, које садрже бројне адитиве, једите храну у природном облику, као што су воће, поврће, махунарке, орашасти плодови, интегралне житарице, јаја и немасно месо.
2. Не прескачите оброке
Можда мислите да недостатак оброка значи мање калорија и већи губитак тежине. Међутим, уколико прескачете оброке нивои инсулина и шећера у крви ће врло осцилирати. То може да доведе до повећања масноће на стомаку, што чини ваше тело отпорнијим на инсулин. Због тога је важно да имате редовне оброке.
3. Водите рачуна о квалитету намирница
Конзумирање превише (празних) калорија, масне хране, рафинисаних угљених хидрата или алкохола, могу изазвати добијање на тежини. То повећава ризик за развој инсулинске резистенције. Такође, различите врсте намирница утичу на отпорност или осетљивост на инсулин.
Уколико се о избору намирница дугорочно не води рачуна, а оне већински спадају у храну са високим ГИ (гликемијски индекс је мера која означава брзину и интензитет раста нивоа глукозе у крви након узимања одређене хране), као последица се може јавити инсулинска резистенција. Дакле, бирајте храну ниског гликемијског индекса.
Намирнице које би требало да укључите у исхрану:
– поврће без скроба, као што су броколи, купус, карфиол и друге врсте круциферног поврћа, тамнозелено лиснато поврће и паприка
– парадајз, који је одличан извор витамина Ц и Е
– цитрусно воће, као што су лимун, грејпфрут, наранџа и лимета
– храна богата влакнима, поврће, махунарке, воће и житарице
– неке житарице, као што су киноа, интегрални пиринач, амарант, хељда, овас
– храна богата протеинима, укључујући бело месо без кожице, риба, махунарке, тофу, печурке, протеински прахови
– риба са високим садржајем омега 3 масних киселина, као што су лосос, сардине и харинга
– намирнице које садрже антиоксидансе, као што је бобичасто воће, све врсте нискогликемијског поврћа
– вода и незаслађени чајеви
Намирнице које би требало да избегавате
– заслађена пића, укључујући воћне и газиране сокове
– алкохол, посебно пиво и рафинисане житарице, нарочито у великим количинама (брашно, производи од брашна)
– индустријски производи попут грицкалица, кекса, чоколада
– слаткиши, као што су колачи, сладолед или торте
– рафинисани угљени хидрати, као што су бели хлеб, бели пиринач, бела тестенина и храна на бази брашна
– млечни производи
– пржена или похована храна
– храна богата засићеним мастима, укључујући путер, превише меса, животињских масти за кување итд.
ОГТТ тест
Људски организам функционише по савршеним механизмима у којима сваки орган има тачно одређену функцију. Међутим, када нека од тих функција откаже, то се одражава на организам који трпи последице. У случају инсулинске резистенције посебно важи да ако је савршени механизам расподеле глукозе урушен, последице тих неправилности организам осећа и долазимо у стање болести.
Инсулинска резистенција се дефинише као одбрамбени механизам нашег организма када ћелије постану отпорне на инсулин. Панкреас лучи инсулин који мора обавити функцију расподеле глукозе из крви у ћелије, које га затим користе као главни извор енергије. Ако ћелије постану отпорне на инсулин, он не може обавити своју функцију – ћелије у том случају остају без најзначајнијег извора енергије, а велика количина глукозе која је морала да се расподели остаје у крви, што се манифестује као висок, нездрав ниво шећера у крви. Притом, организам, да би надоместио недостатак глукозе у ћелијама, форсира панкреас да лучи још више инсулина не би се успоставила равнотежа. Међутим, равнотежа се тиме све више губи и организам долази у стање познато као инсулинска резистенција, односно предијабетес, а у случајевима неблаговременог или неадекватног лечења, може доћи и до озбиљних стадијума дијабетеса.
Дијабетес је хронична болест која, ако се не лечи на време, све више разара организам и погађа различите органе и системе, те временом може довести до оштећења крвних судова, нерава, очију бубрега и кардиоваскуларног система.
Зато су анализе којима се ове неправилности у функционисању организма благовремено и поуздано откривају круцијалне за добро здравље и спречавање ширења и развијања болести. Анализа, односно тест који служи за рано откривање инсулинске резистенције је ОГТТ тест (Oral Glucose Tolerance Test).
Шта је ОГТТ тест?
Тест на глукозу или ОГТТ тест служи за дијагностиковање концентрације глукозе и инсулина у крви и представља најпрецизније и најобухватније средство за процену толеранције на глукозу.
Путем овог теста, лекари откривају да ли постоји склоност ка дијабетесу и на њега упућују пацијенте за које се сумња на поремећај у метаболизму угљених хидрата. Поред конецнтрације глукозе, ОГТТ тестом се мери и концентрација Ц-пептида и инсулина.
Постоје две врсте ОГТТ теста: двосатни тест који се састоји од два узорковања крви за дијагностику предијабетеса и дијабетеса код деце и одраслих, и тросатни тест који се састоји од четири узорковања крви у сврху скрининга гестацијског дијабетеса.
Како се тест изводи и како се припремити?
Овај тест се изводи у стандардним лабораторијским условима од стране стручног медицинског особља. Специфичан је по томе што се изводи у тачно одређеним временским интервалима, како би се добила свеобухватна и поуздана слика стања. Лекар одређује потребу за тестирањем ОГТТ тестом сходно резултатима основног теста за мерење нивоа шећера у крви, односно сходно вредностима хемоглобина А1c (тромесечни шећер).
Тест оптерећења глукозом (ОГТТ) се изводи ујутро, идеално пре 10ч и пре доручка. Пацијенту се прво узима нулти узорак крви којим одређује глукоза у крви наште након 10-12ч сати гладовања. Затим се пацијенту даје да попије 75 грама глукозе растворене у води коју треба да попије у току пар минута. Код деце се тачна потребна количина глукозе одређује на основу телесне масе, при чему је максимум 75г. Након тога следи серија поновних мерења у тачно одређеним интервалима које је лекар прописао, а ако није онда су то следећи интервали: након 60 и 120, а по потреби и након 30, 90 и 180. минута (за скрининг гестацијског дијабетеса). Након што се тестирање заврши, пацијент се враћа уобичајеним дневним активностима.
Припрема за извођење ОГТТ теста
Пацијенти морају испоштовати све захтеве пред тестирање како би резултати били валидни и релевантни, а захтеви су следећи:
-Пацијент не сме ништа јести и пити, нити се бавити физички напорним активностима 10-12 сати пре тестирања;
-Пацијент не треба три дана пред тестирање да конзумира храну богату угљеним хидратима;
-На тестирање пацијент би требало да дође на време, како би имао времена да се припреми и опусти, јер на његово стање и саме резултате може утицати стрес услед журбе;
-Током трајања тестирања, працијент мора да мирује и не сме конзумирати храну, пиће, као ни пушити;
-Уколико је пацијент болестан или је недавно био болестан, о томе би требало да обавести медицинско особље које ће проценити да ли је могуће извођење теста, јер се у тим случајевима углавном одлаже тестирање, будући да прехладе и вируси могу утицати на резултате теста;
-Уколико је пацијент под неком терапијом лековима, обавезан је да о томе обавести медицинско особље, будући да одређени лекови могу утицати на ниво глукозе у крви.
ОГТТ тест са инсулинемијама
Тест опререћења глукозом са инсулинемијама даје још целовитију слику о правом стању организма и на њега се пацијент упућује када су потребне додатне анализе за што релевантније резултате. ОГТТ тест са инсулинемијама представља ОГТТ тест током којег се, поред одређивања концентрације глукозе у крви, у тачно одређеним временским интервалима појединачно испитује и концентрација инсулина у крви, као одговор на глукозу коју је пацијент унео у организам. ОГТТ тест са инсулинемијама се препоручује када је потребно да се код пацијента испита степен инсулинске резистенције и капацитет инсулинске секреције. На овај тест пацијента најчешће упућује ендокринолог, гинеколог, интерниста или лекар опште праксе.
Вредности и резултати теста
Важно је одмах напоменути да вредности добијених резултата теста оралног оптерећења глукозом тумачи искључиво лекар (ендокринолог или гинеколог), будући да се тумачење одвија помоћу одговарајућих математичких модела, те је процену резулата неопходно препустити стручним особама. Ипак, искуства показују да се одређене вредности узимају као референтни оквир, те да су релативно поуздане. Свакако, напомињемо још једном да резултате тумачи искључиво стручно медицинско особље, а да следећи подаци служе само информативно.
ОГТТ тест у трудноћи
Посебно осетљива група су труднице, које уједно морају чувати своје и здравље своје бебе. Женама које желе да затрудне, саветује се да пре самог зачећа обаве све потребне лабораторијске анализе којима ће се утврдити да ли је са организмом жене све у реду, како не би било ризика по трудноћу. Што се тиче конкретно инсулинске резистенције, овај метаболички поремећај може бити велика препрека женама које желе да остану у другом стању, те поново напомињено да је веома важно да жена преиспита своје здравље одговарајућим анализама пре него остане трудна, како би се што је више могуће умањили фактори ризика.
Жене које затрудне, а имају инсулинску резистенцију, имају велике предиспозиције за развој гестацијског дијабетеса или трудничког шећера, који представља врсту шећерне болести до које долази у трудноћи. Абнормална количина шећера у крви може изразито неповољно утицати на сам ток трудноће и на плод, због чега је веома важно да се предузму сви кораци предострожности да до њега не дође.
Извор: https://milleniummedic.rs/insulinska-rezistencija/
https://totallywellness.rs/blog/ishrana-za-lecenje-insulinske-rezistencije/