Примарна породица је људска заједница коју нико није у прилици да бира, а представља окружење које битно утиче на грађење и целоживотно нијансирање личности.
Односи са члановима породице су у животу најинтензивнији и најупечатљивији, а као такви прогностички најављују тип каснијих избора, те представљају модел односа које ће особа најчешће успостављати у будућности.
Сем генетског кода оличеног у темпераменту, доминантне карактерне особине, ставове, вредности, али и страхове стичемо и преузимамо као штафетну палицу управо од својих родитеља и често их , неосвешћене, трансгенерацијски преносимо.
Клиничко искуство потврђује да самопоуздање и степен поверења у друге, контрола/каналисање импулсивних порива, капацитет за емпатију и за прилагођавање, однос према ауторитету и друштвеним конвенцијама, високо корелирају са квалитетом породичног окружења. Истовремено, набројане особитости појединца представљају основу задовољства или разочарења у каснијим, лично бираним, интерперсоналним (пријатељство, брак, родитељство) релацијама појединца.
С обзиром да породицу схватамо као кључни формативни и протективни фактор, јасно је, да дисфункционалне породице не испуњавају описане задатке на оптимални начин.
Из таквих заједница долазе особе које су несигурне у себе, застрашене, неповерљиве, са мањком самопоштовања, које од живота очекују само проблеме и (нерешиве) потешкоће. Оне често прибегавају дефанзиви (одбрамбеном повлачењу и социјалној ретракцији), или постају осветнички настројени, огорчени људи, који свету око себе "наплаћују" неправду и незадовољство које свуда и на сваком месту уочавају.
Насупрот томе, стабилна породична атмосфера и блиски односи међу члановима, пружају оптималну сигурност, веру и компетенције за претежно, оптимистичку пројекцију будућности, као и задовољавајући степен фрустрационе толеранције у сучељавању са стресно-конфликтним ситуацијама.
Савремена породица доживљава озбиљне трансформације и упркос поплави популарне психолошке литературе, са често опречним препорукама и саветима, носиоци породице (најчешће родитељи) осећају збуњеност, а неретко конфузију и несигурност.
Традиционалним обрасцима породичне интеракције одузето је право важење, а нови нису довољно конзистентни, нити за сада коректно лиценцирани.
Једна од присутних заблуда је површно интерпретирана дефиниција појма љубави према деци (често се искључују правила и одговорности, што резултира однегованом незрелошћу, слабом фрустрационом толеранцијом , пролонгираном зависношћу), као и самољубави која се у многим примерима у пракси поистовећује са нарцистичним, саможивим концептом (искључују се права и потребе других науштрб сопственог комфора).
Ана Бисак, спец.мед.психологије