Често слушамо преко средстава јавног информисање како је неопходно бављење спортом и физичким активностима у сврху очувања и унапређења здравља. Али, да ли сте се можда као родитељ упитали колико је физичка активност важан фактор здравља код вашег детета?
По препорукама Светске здравствене организације, нема доње и горње старосне границе за бављење физичким активностима. Она је препоручена свима и у свако доба, у зависности од личних карактеристика и здравственог стања. За разлику од одраслих, код којих се физичка активност углавном наменски спроводи кроз бављење спортом и рекреацијом, деца је упражњавају и кроз игру, а ефекти су многоструки по очување здравља и правилан раст и развој.
Навике стечене од раног детињства остају за читав живот и тешко се мењају. Зато личним позитивним примером научите дете да је физичка активност део свакодневнице. За време вежби убрзава се и стимулише правилно дисање, веће количине кисеоника се уносе у организам, убрзава се рад срца и подстиче циркулација, поспешује се рад мозга, повећава се имунитет и спречава настанак акутних и хроничних болести, спречава се настанак гојазности, развијају се скелетни мишићи те се спречава лоше држање и настанак деформитета кичменог стуба, стопала итд.
Редовна физичка активност најбољи је чувар здравља. Кроз спорт, игру и друге физичке активности, деца стичу самопоуздање, упознају пријатан осећај успеха и социјализују се. Физичка активност помаже у спречавању и контроли ризичних понашања као што су пушење, алкохолизам и злоупотреба психостимулативних супстанци и наркотика те се деца и млади људи уче правим вредностима и здравом начину живота. Поред свих позитивних ефеката на физичко здравље као и на правилан раст и развој детета, побољшава се кондиција, брзина, флексибилност, координација и на крају снага и издржљивост. Пријатан умор након физичке активности обезбеђује детету брз и лак сан који уз побољшање циркулације крви у мозгу и већег дотока кисеоника омогућује бољу и дужу концентрацију, лакше савлађивање наметнутих задатака, убрзанији процес размишљања и комбинаторике те лакше прихватање сваке врсте изазова. Све то резултује позитивним ставом ка могућим проблемима и животу уопште.
И имајући све ово у виду, како детету сугерисати одабир спорта којим ће се бавити? Треба поштовати дететову личност и препустити детету да искаже своје афинитете. Присиљавање на бављење спортом или одређеном физичком активношћу може произвести контраефекат код детета и одбојност. Задатак родитеља је да упознају дете са различитим врстама спортских активности, а дете ће већ само изабрати ону која му највише одговара. То је битно да би дете само извагало своје жеље и могућности уз понеки савет родитеља. Сасвим је нормално да дете у кратким временским интервалима мења своја интересовања те да често жели да промени спорт којим се бави. За родитеље је тада битно да не подлегну личној амбицији, а у такмичарском смислу ни амбицији тренера.
А шта са повредама? Могу ли оне утицати на раст и развој детета? Постоје ли неке опасније од других?
Повреде код деце се не разликују битније од повреда код одраслих учесника у физичким активностима и углавном се своде на повреде локомоторног система (мишића, зглобова и костију). Најчешће се повређује колено које, уз скочни зглоб, у оси локомоторног система трпи највеће оптерећење. Иако спортске повреде заузимају високо место у редоследу учесталости повреда, код деце се на сву срећу дешавају ређе и углавном су слабијег интензитета. Да би се та учесталост још више смањила, од великог је значаја како превентива тако и поступак непосредно после повређивања. На повређивање утиче ниво физичке припремљености, предходна селекција, адекватност борилишта и спортске тј. заштитне опреме, као и утицај ранијих повреда. Ове повреде су, по својој природи, најчешће лаке повреде, али могу направити велике проблеме у односу на каснију функционалност и такмичарску способност, због варљивог уверења да је могуће брже излечење него што то дозвољавају природни процеси. Лечење спортских повреда је специфично, а циљеви су тачно дефинисани: повређени мора бити потпуно излечен, а опоравак мора бити целовит, јер се, иначе, ризикује настанак деформитета или поновно повређивање, које је најчешће теже од претходног.
Др Зоран Ђурђев, спец. спортске медицине